Vitamini u ishrani i zdravlju - Dušan Obradović

Vitamini u ishrani i zdravlju - Dušan Obradović

Višedecenijsko proučavanje nutritivne biohemije, regulative i korekcije često pogrešnih mišljenja o preporučenom unosu/suplementaciji vitaminima, presudno su uticala na moju odluku da se prihvatim teškog zadatka pisanja knjige, o značaju i ulozi vitamina u ishrani i zdravlju. Tokom pisanja najviše sam se čuvao upadanja u klopku banalne priče o čudotvornim svojstvima samih vitamina i, preventivnim i kurativnim efektima njihovih mega-doza, najčešćim simptomima, uvek profitabilne i tržišno vitalne vitamanije.
Veliku pomoć u ostvarenju tog ni malo jednostavnog zadatka i cilja, svojim savetima i stručnim diskusijama pružili su: prof. David P Richardson University of Reading, Ujedinjeno Kraljevstvo, prof. Mark Lucock University of Newcastle, Australija, prof. Michael Holick Boston University SAD, prof. Yoshifumi Sugiujama Jikei University Japan, prof. Renata Kozyraki INSERM, Francuska, Monica Ginnaio Ph D Université Nice Sophia Antipolis, Francuska, dr sc. Lea Pollak Hrvatski zavod za javno zdravstvo, Zagreb, Hrvatska, doc. dr sc. Maja Đorđević Milošević Institut za majku i dete, Beograd, Srbija. Za pomoć u obezbeđenju literaturnih izvora bezmernu zahvalnost dugujem dr sc. Ivani Pjakić Livaković TMF Univerziteta u Beogradu i Peteru Hajnermanu diplomiranom bibiliotekaru, u biblioteci Matice Srpske u Novom Sadu.

Ne manju zahvalnost dugujem mojim dragim Fiotovima (Zulejka, Šime, Natalija, Tanja, Šimić, Marija), Hvaranima, njihovoj istrajnoj podršci i pomoći da u senovitom spokoju otoka sunca i paprenjaka, održim ne samo nivo vitamina D, već završim i dopunim značajan deo rukopisa. Iskrenu zahvalnost dugujem gostoprimstvu kafea Anna u kome je rukopis oslobađan viška teksta i nepotrebnih podataka. Stimulativno i delom laičko interesovanje, nezamenljive posade hvarskog Kayak & Sup (Joško, Maj, Jugo, Ana, Jaša, Nađa, Marko), familije Brindl, kritičko iščitavanje rukopisa od strane Ivane D Jovanović i sestara Gudurić, opredelilo je moje usmerenje ka razumljivijem stručnom izražavanju.
Knjiga je podeljena na sledećih 18 poglavlja: Uvod, Vitamin A, D, E, K, Tiamin, Riboflavin, Piridoksin, Folna kiselina, Vitamin B12, Niacin, Pantotenska kiselina, Biotin, Vitamin C, Vitaminima slične supstance. U okviru poglavlja br. 16, Iz arhive, prenesen je u originalu zaključak dokumenta Avitaminoze u Jugoslaviji 1939. Sedamnaesto poglavlje pod naslovom Dodatak sastoji se iz sledeća tri dela: Tablice vitamina, Spisak odobrenih zdravstvenih izjava i Formule za preračunavanje i konverziju jedinica. Svako poglavlje o vitaminima sadrži sledeće osnovne delove: uvod, kratka istorija otkrića, hemijska struktura, aktivnost i fizičko-hemijske osobine, metabolizam, uloga u organizmu, vitamin u zdravlju i bolesti, preporučen unos, nutritivni izvori, deficit i toksičnost, interakcije sa drugim nutrijentima, interakcije sa lekovima, interakcije sa laboratorijskim analizama, zdravstvene izjave.
Veliku zahvalnost dugujem recenzentkinjama, prof. dr Brižiti Đorđević i dr sc. med Dragani Jović koje su pročitale ceo rukopis i dale mi vrlo dobre i korisne primedbe i savete. Dipl. arh. Ivoni Kisić dugujem posebno priznanje za strpljenje i tolerantno uvažavanje mojih, teško shvatljivih zamisli, koje je artistički uspešno pretočila u faktografski verodostojne, slike i sheme koje omogućavaju lakše praćenje teksta.
Knjiga je namenjena svim zdravstvenim radnicima i saradnicima uključenim u nutritivne i suplementarne aspekte vitamina kao i drugima kojima ova oblast nije posebno bliska. Trudio sam se da razičitim zanimljivostima i jezikom izražavanja knjiga ne izgubi na stručnoj kompetentnosti, ali da bude čitljiva i dostupna nestručnom auditorijumu.

Posebnu zahvalnost osećam prema onima koje volim i njihovom razumevanju da su, u toku pisanja, sve moje misli bile uz knjigu, a da ih pri tome nisam zaboravio niti manje voleo.

Sadržaj

PREDGOVOR
ACKNOWLEDGEMENTS

1. UVOD

1.1. Otkriće
1.2. Označavanje
1.3. Podela
1.4. Vitameri i provitamini
1.5. Bioaktivnost i bioraspoloživost
1.5.1. Bioaktivnost
1.5.2.Bioraspoloživost
1.6. Opšte karakteristike vitamina
1.7. Stabilnost vitamina
1.8. Hipervitaminoza, hipovitaminoza i avitaminoza
1.9. Preporuke za unos vitamina
1.10. Potreba ili korist suplementacije vitaminima ?
LITERATURA

2. VITAMIN A

2.1. UVOD
2.2. VITAMIN A – kratka istorija otkrića
2.3.HEMIJSKA STRUKTURA, AKTIVNOST I FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE
2.3.1. Hemijska struktura i aktivnost
2.3.2. Fizičko-hemijske osobine
2.3.2.1. Vitamin A
2.3.2.2. β-karoten
2.4. METABOLIZAM
1. Retinil estar
2. 11-cis-retinal i all-trans-retinska kiselina
2.4.1. Apsorpcija i transport
2.4.1.1. Apsorpcija
2.4.1.1.1. Retinoidi
2.4.1.1.2. Karotenoidi
2.4.1.2. Transport
2.4.1.2.1. Postprandijalni transport
2.4.1.2.2. Transport u gladnom stanju
2.4.2. Biotransformacija, deponovanje i ekskrecija
2.4.2.1. Biotransformacija
2.4.2.2. Deponovanje
2.4.2.3. Ekskrecija
2.5. ULOGA U ORGANIZMU
2.5.1. Oko – rodopsinski ciklus
2.5.1.1. Procesi izomerizacije i fototransdukcije u mrežnjači
2.5.1.2. Regeneracija rodopsina (vizuelni ciklus)
2.5.1.3. Druga faza regeneracije rodopsina
2.5.2. Nuklerna ativnost retinske kiseline – regulacija transkripcije
2.5.3. Imunost
2.5.4. Reprodukcija
2.6. VITAMIN A U ZDRAVLJU I BOLESTI
2.7. PREPORUČEN UNOS
2.8. NUTRITIVNI IZVORI
2.9. DEFICIT I TOKSIČNOST
2.9.1. Deficit
2.9.1.1. Uzroci deficita
2.9.1.2. Znaci i simptomi deficita
2.9.2. Toksičnost
2.9.2.1. Faktori koji utiču na toksičnost retinola
2.9.2.2. Znaci i simptomi toksičnosti
2.9.2.3. Akutna toksičnost
2.9.2.4. Hronična toksičnost
2.9.2.5. Teratogenost
2.10. INTERAKCIJE SA DRUGIM NUTRIJENTIMA
2.11. INTERAKCIJE SA LEKOVIMA
2.12. INTERFERENCIJE SA LABORATORIJSKIM ANALIZAMA
2.13. ZDRAVSTVENE IZJAVE
LITERATURA

3. VITAMIN D

3.1. UVOD
3.2. RAHITIS I VITAMIN D- kratka istorija otkrića
3.3. HEMIJSKA STRUKTURA, AKTIVNOST I FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE
3.3.1. Hemijska struktura i aktivnost
3.3.2. Fizičko-hemijske osobine
3.4. Metabolizam
3.4.1. Fotobiosinteza u koži
3.4.2. Apsorpcija i transport
3.4.2.1. Apsorpcija
3.4.2.2. Transport
3.4.3. Biotransformacija, deponovanje i ekskrecija
3.4.3.1. Biotransformacija
3.4.3.1.1. Hidroksilacija vitamina D u jetri
3.4.3.1.2. Hidroksilacija 25-hidroksivitamina D u bubrezima
3.4.3.2. Deponovanje
3.4.3.3. Ekskrecija
3.4.3.4. Regulacija nivoa 25(OH)D i 1,25(OH)2D
3.5. MEHANIZAM DEJSTVA
3.6. ULOGE U ORGANIIZMU
3.6.1. Klasične uloge vitamina D
3.6.2. Neklasične uloge vitamina D
3.7. PREPORUČEN UNOS
3.8. NENUTRITIVNI I NUTRITIVNI IZVORI
3.8.1. Nenutritivni izvor-izlaganje suncu
3.8.2. Nutritivni izvori
3.9. DEFICIT I TOKSIČNOST
3.9.1 Deficit
3.9.1.1. Rahitis i osteomalacija
3.9.1.1.2. Osteomalacija
3.9.2 Toksičnost
3.10. INTERAKCIJE SA DRUGIM NUTRIJENTIMA
3.11. INTERAKCIJE SA LEKOVIMA
3.12. ZDRAVSTVENE IZJAVE
LITERATURA
Dodatak br.1.
Dodatak br.2.

4. VITAMIN E

4.1. UVOD
4.2. VITAMIN E -kratka istorija otkrića
4.3. HEMIJSKA STRUKTURA, AKTIVNOST I FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE
4.3.1. Hemijska struktura i aktivnost
4.3.2. Fizičko-hemijske osobine
4.4. METABOLIZAM
4.4.1. Apsorpcija i transport
4.4.1.1 Apsorpcija
4.4.1.2 Transport
4.4.1.2.1 α-TTP
4.4.2. Biotransformacija, deponovanje i ekskrecija
4.4.2.1. Biotransformacija
4.4.2.2. Deponovanje
4.4.2.2. Ekskrecija
4.5. ULOGA U ORGANIZMU
4.5.1. Antioksidansna uloga tokoferola
4.5.2. Druge (neantioksidansne) uloge tokoferola
4.6. PREPORUČEN UNOS
4.7. NUTRITIVNI IZVORI
4.8. DEFICIT I TOKSIČNOST
4.8.1. Deficit
4.8.2. Toksičnost
4.9. INTERAKCIJE SA DRUGIM NUTRIJENTIMA
4.10. INTERAKCIJE SA LEKOVIMA
4.11. ZDRAVSTVENE IZJAVE
LITERATURA

5. VITAMIN K

5.1. UVOD
5.2. VITAMIN K -kratka istorija otkrića
5.3. HEMIJSKA STRUKTURA, AKTIVNOST I FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE
5.3.1. Hemijska struktura i aktivnost
5.3.2. Fizičko-hemijske osobine
5.4. METABOLIZAM
5.4.1. Apsorpcija i transport
5.4.1.1. Apsorpcija
5.4.1.2. Transport
5.4.2. Biotransformacija, deponovanje i ekskrecija
5.4.2.1. Biotransformacija
5.4.2.2. Deponovanje
5.4.2.3. Ekskrecija
5.5. ULOGA U ORGANIZMU
5.5.1. Ciklus vitamina K
5.5.2. VKDP
5.5.2.1. Činioci koagulacije krvi
5.5.2.1.1. Endogeni put koagulacije
5.5.2.1.2. Egzogeni put koagulacije
5.5.2.2. VKDP u metabolizmu kosti
5.5.2.2.1. Osteokalcin
5.5.2.2.2. Matriks Gla protein (MGP)
5.6. PREPORUČEN UNOS
5.7. NUTRITIVNI IZVORI
5.7.1. Filohinon
5.7.2. Menahinoni
5.8. DEFICIT I TOKSIČNOST
5.8.1. Deficit vitamina K kod odraslih i dece
5.8.2. Hemoragijska bolest novorođenčeta
5.8.2.1. Profilaktička primena vitamina K
5.8.2. Toksičnost
5.9. INTERAKCIJE SA DRUGIM NUTRIJENTIMA
5.10. INTERAKCIJE SA LEKOVIMA
5.11. ZDRAVSTVENE IZJAVE
LITERATURA

6. TIAMIN (VITAMIN B1)

6.1. UVOD
6.2. BERIBERI I TIAMIN-kratka istorija otkrića
6.3. HEMIJSKA STRUKTURA, AKTIVNOST I FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE
6.3.1. Hemijska struktura i aktivnost
6.3.2. Fizičko-hemijske osobine
6.4. METABOLIZAM
6.4.1. Apsorpcija i transport
6.4.1.1. Apsorpcija
6.4.1.2. Transport
6.4.2. Biotransformacija, deponovanje i ekskrecija
6.4.2.1. Biotransformacija
6.4.2.2. Deponovanje
6.4.2.3. Ekskrecija
6.5. ULOGA U ORGANIZMU
6.6. PREPORUČEN UNOS
6.7. NUTRITIVNI IZVORI
6.8. DEFICIT I TOKSIČNOST
6.8.1. Deficit
6.8.2. Toksičnost
6.9. INTERAKCIJE SA DRUGIM NUTRIJENTIMA
6.10. INTERAKCIJE SA LEKOVIMA
6.11. ZDRAVSTVENE IZJAVE
LITERATURA

7. RIBOFLAVIN (VITAMIN B2)

7.1. UVOD
7.2. RIBOFLAVIN – kratka istorija otkrića
7.3. HEMIJSKA STRUKTURA, AKTIVNOST I FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE
7.3.1. Hemijska struktura i aktivnost
7.3.2. Fizičko-hemijske osobine
7.4. METABOLIZAM
7.4.1. Apsorpcija i transport
7.4.1.1. Apsorpcija
7.4.1.2. Transport
7.4.2. Biotransformacija, deponovanje i ekskrecija
7.4.2.1. Biotransformacija
7.4.2.2. Deponovanje
7.4.2.3. Ekskrecija
7.5. ULOGA U ORGANIZMU
7.6. ULOGA RIBOFLAVINA U ZDRAVLJU I BOLESTI
7.6.1. Migrena
7.6.2. Anemija
7.6.3. Katarakta
7.7. PREPORUČEN UNOS
7.8. NUTRITIVNI IZVORI
7.9. DEFICIT I TOKSIČNOST
7.9.1. Deficit
7.9.2. Toksičnost
7.10. INTERAKCIJE SA DRUGIM NUTRIJENTIMA
7.11. INTERAKCIJE SA LEKOVIMA
7.12. ZDRAVSTVENE IZJAVE
LITERATURA

8. VITAMIN B6

8.1. UVOD
8.2. VITAMIN B6-kratka istorija otkrića
8.3. HEMIJSKA STRUKTURA, AKTIVNOST I FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE
8.3.1. Hemijska struktura i aktivnost
8.3.2. Fizičko-hemijske osobine
8.4. METABOLIZAM
8.4.1. Apsorpcija i transport
8.4.1.1. Apsorpcija
8.4.1.2. Transport
8.4.2. Biotransformacija, deponovanje i ekskrecija
8.4.2.1. Biotransformacija
8.4.2.2. Deponovanje
8.4.2.3. Ekskrecija
8.5. ULOGA U ORGANIZMU
8.6. VITAMIN B6 U ZDRAVLJU I BOLESTI
8.6.1. Neželjena dejstva oralnih kontraceptiva
8.6.2. Predmenstrualni sindrom (PMS)
8.7. PREPORUČEN UNOS
8.8. NUTRITIVNI IZVORI
8.9. DEFICIT I TOKSIČNOST
8.9.1. Deficit
8.9.2. Toksičnost
8.10. INTERAKCIJE SA DRUGIM NUTRIJENTIMA
8.11. INTERAKCIJE SA LEKOVIMA
8.12. ZDRAVSTVENE IZJAVE
LITERATURA

9. FOLNA KISELINA (folati)

9.1. UVOD
9.2. FOLNA KISELINA–kratka istorija otkrića
9.3. Hemijska struktura, aktivnost I FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE
9.3.1. Hemijska struktura i aktivnost
9.3.2. Fizičko-hemijske osobine
9.4. metabolizam
9.4.1. Apsorpcija i transport
9.4.1.1. Apsorpcija
9.4.1.2. Transport
9.4.2. Biotransformacija, deponovanje i ekskrecija
9.4.2.1. Biotransformacija
9.4.2.2. Deponovanje
9.4.2.3. Ekskrecija
9.4.2.4. Bioraspoloživost
9.5. ULOGA U ORGANIZMU
9.6. PREPORUČEN UNOS
9.7. NUTRITIVNI IZVORI
9.8. DEFICIT I TOKSIČNOST
9.8.1. Deficit- uzroci i posledice
9.8.1.1. Prevencija DNC-suplementi ili obogaćivanje namirnica folnom kiselinom?
9.8.1.2. Opravdana potreba za obogaćivanjem hrane folnom kiselinom i vitaminom B12?
9.8.2. Toksičnost
9.9. INTERAKCIJE SA DRUGIM NUTRIJENTIMA
9.9.1. Vitamin B12
9.9.2. Holin
9.10. INTERAKCIJE SA LEKOVIMA
9.11. ZDRAVSTVENE IZJAVE
LITERATURA
Dodatak br.1.
Dodatak br.2.
Dodatak br.3.

10. VITAMIN B12 (kobalamin)

10.1. UVOD
10.2. VITAMIN B12 I PERNICIOZNA ANEMIJA – kratka istorija otkrića
10.3. Hemijska struktura, aktivnost I FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE
10.3.1. Hemijska struktura i aktivnost
10.3.2. Fizičko-hemijske osobine
10.4. METABOLIZAM
10.4.1. Apsorpcija i transport
10.4.1.1. Apsorpcija
10.4.1.2. Transport
10.4.2. Biotransformacija, deponovanje i ekskrecija
10.4.2.1. Unutarćelijska biotransformacija kobalamina
10.4.2.2. Urođene greške unutarćelijske biotransformacije kobalamina
10.4.2.3. Deponovanje
10.4.2.4. Ekskrecija
10.5. ULOGA U ORGANIZMU
10.6. PREPORUČEN UNOS
10.6.1. Biomarkeri statusa vitamina B12
10.6.2. RDA za vitamin B12
10.7. NUTRITIVNI IZVORI
10.8. DEFICIT I TOKSIČNOST
10.8.1. Deficit-javnozdravstveni značaj i prevalencija
10.8.1.2. Deficit- uzroci i posledice
10.8.1.2.1. Deficit-uzroci
10.8.1.2.1.1. Neodgovarajući unos
10.8.1.2.1.2. Neodgovarajuća apsorpcija
10.8.1.2.2. Deficit- posledice i manifestacije
10.8.1.2.2.1. Posledice na ćelijskom i molekulskom nivou
10.8.1.2.2.2. Neurološke manifestacije
10.8.1.2.2.3. Hematološke manifestacije
10.8.2. Subklički deficit-ScCD
10.8.3. Prevencija deficita
10.8.3.1. Obogaćivanje hrane sa folnom kiselinom i vitaminom B12?
10.8.4. Toksičnost
10.9. INTERAKCIJE SA DRUGIM NUTRIJENTIMA
10.9.1. Folati
10.9.2. Gvožđe
10.10. INTERAKCIJE SA LEKOVIMA
10.11. ZDRAVSTVENE IZJAVE
LITERATURA

11. NIACIN

11.1. UVOD
11.2. PELAGRA I NIACIN-kratka istorija otkrića
11.3. HEMIJSKA STRUKTURA, AKTIVNOST I FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE
11.3.1. Hemijska struktura i aktivnost
11.3.2. Fizičko-hemijske osobine
11.4. METABOLIZAM
11.4.1. Apsorpcija i transport
1.4.1.1. Apsorpcija
11.4.1.2. Transport
11.4.2. Biotransformacija, deponovanje i ekskrecija
11.4.2.1. Biotransformacija
11.4.2.2. Deponovanje
11.4.2.3. Ekskrecija
11.5. ULOGA U ORGANIZMU
11.5.1. Redoks reakcije
11.5.2. Niacin i popravak DNK
11.5.3. NAD+- zavisni mehanizmi u starenju
11.6. NIACIN U ZDRAVLJU I BOLESTI
11.6.1. Bolesti srca i krvnih sudova
11.7. PREPORUČEN UNOS
11.8. NUTRITIVNI IZVORI
11.9. DEFICIT I TOKSIČNOST
11.9.1. Deficit
11.9.2. Toksičnost
11.10. INTERAKCIJE SA DRUGIM NUTRIJENTIMA
11.11. INTERAKCIJE SA LEKOVIMA
11.12. ZDRAVSTVENE IZJAVE
LITERATURA

12. PANTOTENSKA KISELINA

12.1. UVOD
12.2. PANTOTENSKA KISELINA – kratka istorija otkrića
12.3. HEMIJSKA STRUKTURA, AKTIVNOST I FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE
12.3.1. Hemijska struktura i aktivnost
12.3.2. Fizičko-hemijske osobine
12.4. METABOLIZAM
12.4.1. Apsorpcija i transport
12.4.1.1. Apsorpcija
12.4.1.2. Transport
12.4.2. Biotransformacija, deponovanje i ekskrecija
12.4.2.1. Biotransformacija
12.4.2.2. Deponovanje
12.4.2.3. Ekskrecija
12.5. ULOGA U ORGANIZMU
12.6. PANTOTENSKA KISELINA U ZDRAVLJU I BOLESTI
12.7. PREPORUČEN UNOS
12.8. NUTRITIVNI IZVORI
12.9. DEFICIT I TOKSIČNOST
12.9.1. Deficit
12.9.2. Toksičnost
12.10. INTERAKCIJE SA DRUGIM NUTRIJENTIMA
12.11. INTERAKCIJE SA LEKOVIMA
12.12. ZDRAVSTVENE IZJAVE
LITERATURA

13. BIOTIN

13.1. UVOD
13.2. BIOTIN – kratka istorija otkrića
13.3.HEMIJSKA STRUKTURA, AKTIVNOST I FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE
13.3.1. Hemijska struktura i aktivnost
13.3.2. Fizičko-hemijske osobine
13.4. METABOLIZAM
13.4.1. Apsorpcija i transport
13.4.1.1. Apsorpcija
13.4.1.2. Transport
12.4.2. Biotransformacija, deponovanje i ekskrecija
12.4.2.1. Biotransformacija
12.4.2.2. Deponovanje
12.4.2.3. Ekskrecija
13.5. ULOGA U ORGANIZMU
13.5.1. Biotin-zavisni enzimi
13.5.2. Biotin u regulaciji strukture hromatina i funkcije gena
13.6. BIOTIN U ZDRAVLJU I BOLESTI
13.6.1. Multipla skleroza
13.6.2. Dermatitis
13.6.3. Dijabetes
13.7. PREPORUČEN UNOS
13.8. NUTRITIVNI IZVORI
13.9. DEFICIT I TOKSIČNOST
13.9.1. Deficit
13.9.1.1. Nutritivni deficit biotina
13.9.1.2. Nasledni metabolički poremećaji koji uzrokuju deficit biotina
13.9.2. Toksičnost
13.10. INTERAKCIJE SA DRUGIM NUTRIJENTIMA
13.11. INTERAKCIJE SA LEKOVIMA
13.12. INTERFERENCIJE SA LABORATORIJSKIM ANALIZAMA
12.13. ZDRAVSTVENE IZJAVE
LITERATURA

14. VITAMIN C

14.1. UVOD
14.2. SKORBUT I VITAMIN C- kratka istorija otkrića
14.3. HEMIJSKA STRUKTURA, AKTIVNOST I FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE
14.3.1. Hemijska struktura i aktivnost
14.3.2. Fizičko-hemijske osobine
14.4. METABOLIZAM
14.4.1. Apsorpcija i transport
14.4.1.1. Apsorpcija
14.4.1.2. Transport
14.4.2. Biotransformacija, deponovanje i ekskrecija
14.4.2.1. Biotransformacija
14.4.2.2. Deponovanje
14.4.2.3. Ekskrecija
14.5. ULOGA U ORGANIZMU
14.5.1. Biosinteza kolagena
14.5.2. Biosinteza neurotransmitera
14.5.3. Metabolizam gvožđa
14.5.4. Vitamin C i pušenje
14.6. ULOGA VITAMINA C U ZDRAVLJU I BOLESTI
14.7. PREPORUČEN UNOS
14.7.1. SAD
14.7.2. Evropa
14.7.3. Opravdanost zahteva za reviziju unosa vitamina C ?
14.8. NUTRITIVNI IZVORI
14.9. DEFICIT I TOKSIČNOST
14.9.1. Deficit
14.9.2. Toksičnost
14.10. INTERAKCIJE SA DRUGIM NUTRIJENTIMA
14.11. INTERAKCIJE SA LEKOVIMA
14.12. INTERFERENCIJE SA LABORATORIJSKIM NALAZIMA
14.13. ZDRAVSTVENE IZJAVE
LITERATURA

15. VITAMINIMA SLIČNE SUPSTANCE

15.1. Holin
15.2. Esencijalne masne kiseline

16. UMESTO ZAKLJUČKA

17. IZ ARHIVE

17.1. Avitaminoze u Jugoslaviji, 1939.

18. DODATAK

18.1. Tablice vitamina
18.2. Lista odobrenih zdravstvenih izjava
18.3. Formule za preračunavanje i konverziju u SI- jedinice

 

1. Uvod
1.1. Otkriće
Vitamini su grupa organskih jedinjenja različite hemijske strukture i osobina neophodni animalnom i čovekovom organizmu u izuzetno malim količinama (μg ili mg) za pravilan rast, razvoj, reprodukciju i različite metaboličke procese i funkcije. Tokom evolucije, organizmi čoveka i životinja, za razliku od biljaka i mikroorganizama, izgubili su sposobnost sinteze vitamina. Zato su vitamini, neophodni, nezamenljivi ili esencijalni hranljivi sastojci koji se moraju unositi u organizam većinom iz spoljnih izvora. Hrana je glavni spoljni izvor vitamina ili njihovih prekurzora (provitamina). Vitamini se označavaju i kao mikrohranljivi sastojci ili mikronutrijenti, jer vitamini u količini, od nekoliko mikrograma ili miligrama, mogu zadovoljiti dnevne potrebe animalnog i humanog organizma.
Jedini izuzetak je vitamin D koji se stvara u koži, pod dejstvom sunčevog ultraljubičastog zračenja fotohemijskom konverzijom prekurzora 7-dehidroholesterola i donekle vitamin K i biotin koje mogu sintetisati crevne bakterije. Zato duža primena antibiotika širokog spektra i sulfonamida, lekova koji uništavaju crevnu floru, može dovesti do nastanka hipovitaminoze. Izvori vitamina mogu da budu i dodaci ishrani (dijetetski suplementi) u slučaju kada postoji opravdana potreba za njihovim korišćenjem (1-3).

U istoriji naše civilizacije, ima malo primera koji su neverovatno zanimljivi, puni naučnog oduševljenja, optimizma, posvećenosti, ali i podmetanja, potkradanja, potcenjivanja rezultata ispitivanja kao što su otkrića vitamina. Otkrića većine vitamina išla su obrnutim redosledom: od bolesti deficita ka otkriću fiziološke uloge, izolaciji, određivanju hemijske strukture i sintezi. Istorija pronalazaka vitamina je, u stvari, uzbudljiva povest i priča o viševekovnoj ljudskoj neverici i poricanju da, uzrok nastanka skorbuta, rahitisa, beriberija i pelagre, pored jasnih dokaza, nisu toksini ili bakterije, već nedostaci nekih esencijalnih sastojaka hrane, na početku XX veka, prepoznatih kao vitamini. Sažetak istorije otkrića, izolacije, određivanja hemijske strukture i prve sinteze 13 poznatih vitamina prikazan je u Tabeli 1.1 [1,3].

Tabela 1.1. Otkriće, izolacija, hemijska struktura i sinteza vitamina

Izostavljeno iz prikaza

U Institutu za preventivnu medicinu Lister u Londonu, decembra 1912. poljski biohemičar Kazimierz Funk (1884-1967) izolovao je iz mekinja pirinča, jedan amin (danas poznat kao tiamin ili vitamin B1) koji se pokazao efikasnim u lečenju, do tada neizlečive bolesti, beriberi kod ljudi. Funk je smatrao da se sva jedinjenja, od vitalnog značaja za organizam čoveka, a nalaze se u minimalnim količinama u hrani, mogu označiti opštim imenom vitalni amini, skraćeno vitamini, što je kovanica od reči: vita (lat. život) i hemijski naziv amin. Mada većina vitamina nisu amini, već hemijski veoma raznovrsne, funkciono različite i jedinstvene supstance, ovaj naziv ubrzo je prihvaćen i za sve kasnije otkrivene vitamine (1,2). Funk je imao velike probleme, zbog osporavanja kolega iz instituta. Uprava instituta je Funku zabranila navođenje termina vitamin u naučnim radovima i člancima. Smatrali su da nastavak, „amin” nije u skladu sa standardnom hemijskom nomenklaturom. To je ipak bila, kako će se kasnije otkriti, samo ljumomorna maska za nepriznavanje Funkovih rezultata ispitivanja (4).

Koliko je bilo otpora prema Funku i vitaminima, možda najbolje govori uvodnik časopisa Američkog medicinskog udruženja (Journal of The American Medical Association JAMA) iz 1917. u kome se navodi sledeće: „mada je izraz bolesti deficita postao popularan, on ipak predstavlja „nejasno objašnjenje“ lako prihvatljivo nekritičnim osobama“ (5). Treba podsetiti da je Funk u to vreme, sa izuzetnom hrabrošću i dalekovidošću, u svojoj „vitaminskoj teoriji“, nedostatak vitamina označio, glavnim uzročnikom, ne samo beriberija, već skorbuta, pelagre i rahitisa, bolesti tada nepoznate etiologije. Funk je praktično bio prvi naučnik koji je pelagru označio kao bolest deficita vitamina. Od tadašnje tvrdnje Funka, do otkrivanja uzročnika nastanka pelagre, prošlo je punih 25 godina. Uzročno-posledična veza između nedostatka niacina i nastanka pelagre definitivno je utvrđena tek 1937. (1,2).

Sporosti u priznanju ovih naučno epohalnih dostignuća koja su doprinela, na samo okriću vitamina, već poboljšanju opšteg zdravlja čovečanstva, nije bio lišen ni Nobelov komitet. Tako je prva Nobelova nagrada iz oblasti fiziologije ili medicine, dodeljena Nilsu Finsenu 1903. za primenu helioterapije u lečenju lupus vulgarisa, u stvari, nagrada za nastanak i dejstvo tada nepoznatog vitamina D (1).

Prvu Nobelovu nagradu za dostignuća u fiziologiji ili medicini u oblasti vitamina, primio je 1929. holandski lekar Christiaan Eijkman (1858-1930) za otkriće tiamina. Eijkman je prvi put predložen za Nobelovu nagradu 1884. ili 35 godina pre stvarnog dodeljivanja ovog najvećeg svetskog priznanja za naučna dostignuća. Kako Eijkman, zbog duboke starosti (92 god.) i narušenog zdravlja, nije mogao doputovati u Stokholm na uručenje nagrade, Nobelov komitet je našao kompromisno rešenje: nagrada je 1929. dodeljena Eijkmanu i Fredericku Hopkinsu (1861-1947), lideru škole „dinamičke biohemije“ iz Velike Britanije. Hopkins je još 1906. na osnovu eksperimentalnih rezultata, izneo proročki stav da „nijedna životinja ne može da živi na veštačkoj smeši prečišćenih proteina, masti, ugljenih hidrata, mineralnih soli i vode”. Mada nije otkrio nijedan vitamin, već samo eksperimentalno pokazao da u hrani postoje izvesni pomoćni faktori rasta (engl. accessory growth factors), podelio je Nobelovu nagradu sa Eijkmanom (1). Poslednja Nobelova nagrada iz oblasti vitaminologije nije dodeljena još od 1967. kada ju je primo Georg Wald za otkriće retinoidnog (vizuelnog) ciklusa u oku (Tabela 1.2).

Tabela 1.2. Dobitnici Nobelove nagrade u oblasti vitaminologije

Izostavljeno iz prikaza

Otkriće svakog vitamina i njegove metaboličke ili druge uloge u organizmu, odvija se po skoro uobičajenom redosledu istraživanja koje se sastoji iz sledeće četiri faze:

1. definisanje nutritivnog deficita za koji je odgovoran određeni vitamin,
2. otkriće različitih biohemijskih i fizioloških funkcija koje obavlja ili utiče ovaj vitamin,
3. otkrivanje aktivnog oblika vitamina potrebnog za obavljanje ovih funkcija; to praktično znači da vitamin nije biohemijski/fiziološki aktivan, dok nije u obliku koenzima ili postoji stereospecifičnost vitamina koja je neophodna za ostvarivanje njegove ciljne funkcije,
4. kontrolisanim (eksperimentalnim) deficitom vitamina, prati se moguća promena specifičnih funkcija(6).

1.2. Označavanje
Vitamini se označavaju velikim početnim slovima latinice, koja su još i numerisana : A1 , A2 , D3 , B1. Velikim slovima označavaju se samo grupe: grupa vitamina B, D. Danas svi vitamini imaju i hemijska i nomenklaturna imena, jer je svima poznata hemijska struktura. Dozvoljena je i odomaćena upotreba nepotpunih hemijskih (trivijalnih) imena koja potiču iz istorije njihovog otkrića : vitamin B1 – tiamin, vitamin B2 – riboflavin, vitamin B6 – piridoksin, vitamin A – retinol (1,2,6). Zabranjeno je označavanje folne kiseline kao vitamina B9, biotina kao B8 ili vitamina H i pantotenske kiseline kao B5. Pravilno ime za vitamin B3 je niacin (7).

1.3. Podela
Vitamini su hemijski vrlo različita jedinjenja, a prema rastvorljivosti dele se na vitamine rastvorljive u masti (liposolubilni vitamini) i vitamine rastvorljive u vodi (hidrosolubilni vitamini). Liposolubilni vitamini su A,D,E i K. Hidrosolubilni vitamini su tiamin (B1), riboflavin (B2), piridoksin (B6), kobalamin (B12), niacin, pantontenska kiselina, biotin, folna kiselina i vitamin C. Osam hidrosolubilnih vitamina, osim vitamina C, često se označavaju i kao vitamin B kompleks ili kompleks B vitamina.

Ova podela je važna sa biohemijskog i fiziološkog aspekta, jer se hidrosolubilni vitamini brže i potpunije apsorbuju, dok se apsorpcija liposolubilnih vitamina vrši posredstvom mehanizma sličnog onom uključenom u digestiju masti iz hrane. U slučaju malapsorpcije masti, zbog toga, može doći do osetne deplecije i razvoja deficita liposolubilnih vitamina. Prekomeran unos vitamina, jedino u slučaju liposolubilnih, može uzrokovati njihovo deponovanje u jetri i masnom tkivu. U takvim uslovima, otežano je njihovo izlučivanje, što olakšava nastanak hipervitaminoze sa ozbiljnim simptomima i mogućim posledicama toksičnosti. Rizik od neželjenih posledica hipervitaminoze najveći je kod vitamina A i D (1,2).

1.4. Vitameri i provitamini
Kada se jedan vitamin javlja u više hemijskih oblika sa sličnom biološkom aktivnošću koji mogu zadovoljiti potrebe humanog ili animalnog organizma za tim vitaminom, oni se označavaju kao vitameri. Naziv vitamer, za sve članove porodice jednog vitamina koji poseduju biološku aktivnost i bioraspoloživost kao referentni oblik odgovarajućeg vitamina, u širokoj je upotrebi još od 1943. i pored protivljenja naučne zajednice, ali do danas nije ponuđen drugi termin (8,9). U vitaminologiji, najpoznatiji su vitameri vitamina B6 – piridoksin, piridoksal i piridoksamin. Snell i saradnici su tokom rada na razvoju mikrobiološkog testa za piridoskin, u periodu od 1942. do 1945. otkrili da, pored piridoksina, postoje još 2 oblika istog vitamina koji stimulišu rast bakterija: piridoksal (aldehid) i piridoksamin (primarni amin). Sva tri vitamera imaju istu biološku aktivnost i međusobno se lako prevode jedni u druge. Hemijska jedinjenja od kojih, metaboličkom konverzijom, može da nastane vitamin nose naziv provitaminimi kao što je β-karoten provitamin A (1,2).

1.5. Bioaktivnost i bioraspoloživost
1.5.1. Bioaktivnost
Po definiciji, bioaktivnost se odnosi na biološku aktivnost ispitivanog vitamera u odnosu na odgovarajući oblik referentnog vitamina. Mada ispitivanje bioaktivnosti vitamera, teorijski izgleda jednostavno i lako, u praksi je to sasvim drugačije iz sledećih razloga: postojanje razlika u odgovoru eksperimentalnih modela korišćenih u ispitivanju (bakterije, pacovi, pilići ili humani organizam); različit dizajn ispitivanja što podrazumeva proučavanje akutne (bolus doza) ili hronične primene; primenjena doza i kriterijum procene odgovora (rast životinja, prevencija simptoma deficita ili korišćenje metaboličkog biomarkera u ispitivanjima na životinjama i ljudima). Najveće i ujedno najbolje definisane razlike u bioaktivnosti postoje između vitamera liposolubilnih vitamina. Tako se vitameri vitamina E razlikuju među sobom po antioksidansnoj aktivnosti, dok kod vitamernih oblika vitamina K, prema rezultatima epidemioloških i kliničkih ispitivanja, postoji razlika u dejstvu na kardiovaskularni i koštani sistem (10). Ova saznanja široko se koriste u formulaciji dodataka ishrani, namenjenih prevenciji ili kao adjuvans u farmakoterapiji osteoporoze. Dijetetski suplementi, zbog toga, često sadrže, pored vitamina D ili kalcijuma i vitamin K2 (10,11).

1.5.2. Bioraspoloživost
Bioraspoloživost se, u nutritivnom kontekstu, sa opravdanim razlogom, definiše mnogo šire nego što je to slučaj kod ispitivanja raspoloživosti lekova u ispitivanom organizmu, tkivu ili ćeliji.

Po usvojenoj definiciji, bioraspoloživost označava onu „frakciju hranljivog sastojka unesene hrane, koja je, u normalnim fiziološkim uslovima, raspoloživa za korišćenje i deponovanje” (12). Mada koncept bioraspoloživosti nije univerzalno primenljiv na vitamine (hidrosolubilni se ne deponuju), ipak može poslužiti kao temelj za proučavanje relativne apsorpcije i iskorišćenja dijetarnih vitamina u humanom organizmu.

Poznato je da bioraspoloživost hranljivih sastojka, uključujući vitamine, može imati uticaj na korisne i neželjene efekte određenog nutrijenta. U prvom slučaju, kod fiziološkog unosa nekog vitamina, njegova bioraspoloživost može imati povoljan uticaj na korisna dejstva tog mikronutrijenta. Nasuprot tome, bioraspoloživost može značajno uticati na prirodu i jačinu štetnih efekata, kao mogućih posledica prekomernog unosa (10). Razlike u bioraspoloživosti između različitih vitamina i/ili vitamera, u najvećoj meri, su posledica razlika u intestinalnoj apsorpciji, uključujući i stabilnost u želudačno-crevnom traktu kao i mogućih razlika u brzini oslobađanja aktivnog vitamera iz konjugovanog oblika (piridoksin-β-D-glukozid i različiti poliglutamati folata) [10,12]. Nekompletna apsorpcija, odnosno bioraspoloživost folata iz hrane, odavno je poznat razlog, zašto se ženama koje planiraju trudnoću ili su na samom njenom početku, u cilju prevencije mogućeg poremećaja u zatvaranju neuralne cevi fetusa, uslovljenog deficitom folata, preporučuje kombinovan dnevni unos unos folata: 2/3 iz dodataka ishrani + 1/3 iz hrane.
U Tabeli 1.3. prikazani su najvažniji vitameri, njihova bioaktivnost i bioraspoloživost.

Tabela 1.3. BIOAKTIVNOST I BIORASPOLOŽIVOST GLAVNIH VITAMERSKIH OBLIKA

Izostavljeno iz prikaza

1.6. Opšte karakteristike vitamina
•liposolubilni vitamini mogu se u velikoj količini deponovati u organizmu (jetra i masno tkivo) što otežava njihovo izlučivanje i olakšava nastanak hipervitaminoze sa ozbiljnim simptomima i mogućim posledicama toksičnosti. Rizik od potencijalne toksičnosti najveći je kod vitamina A i D,
•hidrosolubilni vitamini se deponuju u ograničenoj količini, jer se vrlo brzo i lako izlučuju iz organizma. Zato je potreban njihov kontinuiran unos kako bi se održala stalna zasićenost tkiva i ćelija. Izuzetak je vitamin B12 koji se deponuje u jetri i postepeno oslobađa,
•nedostatak i samo jednog vitamina može dovesti do ozbiljnih poremećaja u funkcionisanju celog organizma, zbog fiziološke povezanosti vitamina i reakcija u kojima sudeluju,
•kod hidrosolubilnih vitamina neželjeni efekti se ne javljaju kada se unose hranom-jedino u slučaju neracionalne primene dodataka ishrani. Tako visoke doze vitamina C mogu smanjiti apsorpciju vitamina B12 što posledično može uzrokovati čak i hipovitaminozu vit.B12,
•mnogi vitamini unose se u organizam u biološki neaktivnom obliku; za ispoljavanje aktivnosti moraju biti prevedeni u aktivne oblike. U slučaju tiamina, riboflavina, niacina, i piridoksina, aktivacija obuhvata fosforilaciju ili kuplovanje sa purinskim ili pirimidinskim nukleotidima,
•hidrosolubilni vitamini ispoljavaju svoje glavno dejstvo kao kofaktori (koenzimi ili prostetične grupe) specifičnih enzima,
•liposolubilni vitamini, posebno A i D, ponašaju se više kao hormoni i stupaju u interakcije sa specifičnim intracelularnim receptorima u ciljnim tkivima (1,2).

1.7. Stabilnost vitamina
Vitamini pripadaju grupi relativno nestabilnih hemijskih jedinjenja. Na stabilnost vitamina, u toku proizvodnje, pripreme i skladištenja različitih namirnica, utiče veliki broj faktora kao što su : toplota, vlažnost, kiseonik, izloženost svetlosti, pH, oksidansi, enzimi, prisustvo metalnih jona katalizatora (gvožđe, bakar), drugi vitamini i sastojci hrane kao što je sumpor-dioksid, interakcije.

U toku prehrambeno-tehnoloških postupaka koji služe za poboljšanje kvaliteta i/ili produženje trajanja namirnica (pasterizacija, sterilizacija) može doći do delimičnog ili potpunog gubitka vitamina. Zato se u prehrambenoj tehnologiji poklanja izuzetna pažnja uvođenju ili poboljšanju postojećih proizvodnih postupaka kako bi se što efikasnije i dugotrajnije rešila dva najčešća problema vezana za stabilnost vitamina u namirnicama: održavanje deklarisane kolilčine vitamina u namirnicama kao i kompenzacioni dodatak onih vitamina čiji je gubitak neizbežan tokom rukovanja, prerade ili skladištenja namirnica.

Stabilnost vitamina je, zbog toga, od izuzetnog značaja u proizvodnji gotovih namirnica kao i dodataka ishrani iz najmanje tri razloga :

1. poznat gubitak vitamina u toku proizvodnje, skladištenja ili distribucije gotovih proizvoda treba svesti na minimum,
2. ako je sadržaj vitamina istaknut na deklaraciji, potrebno je znati koliki je njihov gubitak,
3. proizvođač mora da izračuna troškove modifikacije tehnološkog postupka kao i cenu kompenzacinog dodavanja nestabilnih vitamina u višku (engl. overage)[13].

Zbog različite hemijske prirode vitamina, mogućnosti interakcija različitih kombinacija dodatih vitamina, načina pripreme i čuvanja namirnica praktično je nemoguće izdvojiti efekte pojedinačnih faktora koji utiču na stabilnost vitamina. U Tabeli 1.4. prikazana je osetljivost, odnosno stabilnost vitamina, u odnosu na faktore spoljašnje sredine (13,14).

Tabela 1.4. Stabilnost vitamina

Izostavljeno iz prikaza

1.8. Hipervitaminoza, hipovitaminoza i avitaminoza
Nedovoljan unos jednog ili više vitamina uzrokuje nedostatak vitamina u organizmu što se ogleda u pojavi poremećaja, odnosno bolesti nepravilne ishrane, koji nose naziv hipovitaminoza ili avitaminoza zavisno od težine vitaminskog deficita. Vitamini se međusobno razlikuju, ne samo po hemijskoj strukturi i metaboličkoj ulozi, već i po karakterističnim simptomima i poremećajima, u sklopu hipo- odnosno avitaminoze. Prekomeran unos vitamina označava se kao hipervitaminoza koja se može javiti kod neracionalne primene sintetskih vitaminskih preparata. Raznovrsna ishrana, kod zdravih osoba, nikad ne dovodi do hipervitaminoze.

Istorija vitamina i bolesti usled njihovog deficita izgleda da je stara koliko i ljudska civilizacija. Iz prvih sačuvanih pisanih dokumenata može se videti da su skorbut, beriberi, kseroftalmija i pelagra u to vreme mučile veliki broj ljudi, ali se za vitamine nije znalo. Na osnovu iskustva ondašnjih lekara, preporučivana je ishrana bogata onim namirnicama za koje se (iskustveno) znalo da mogu doprineti ublažavanju ili potpunom nestanku simptoma, danas poznatog, vitaminskog deficita. U Eberovom papirusu iz starog Egipta, preporučuje se lečenje noćnog slepila spoljnom primenom soka, dobijenog ceđenjem kuvane volovske jetre, na obolelo oko. U Staroj Grčkoj pio se sok od jetre, u svrhu ublažavnja ili izlečenja kseroftalmije, a već je Hipokrat opisao mnoge slučajeve skorbuta (3).

Vitaminski deficit razvija se postepeno, a najčešće se javlja kao posledica opšte pothranjenosti, poremećaja apsorpcije, povećanih potreba osetljivih subpopulacionih grupa (trudnice, dojilje, deca vegetarijanci, starija populacija), držanja neodgovarajućih (pomodnih) dijeta, parenteralne ishrane, primene lekova, hemodijalize, alkoholizma, urođenih poremećaja metabolizma kao i kod osoba koje bez opravdane potrebe, iz svog jelovnika izbacuju odredjene grupe namirnica (Tabela 1.5) [1,2]. Nicanje zuba, malapsorpcija, anoreksija i neracionalna primena antibiotika širokog spektra mogu imati štetan uticaj na intestinalnu floru i time smanjiti ili inhibirati sintezu vitamina K, biotina i pantotenske kiseline u crevima (1,2).